Doba zmajeva u novom, drugačijem ruhu: Dragon Age: The Veilguard recenzija

Vrlo je teško pisati o Dragon Age-u i zadovoljiti apsolutno sve strane pošto su maltene sve igre, osim možda Originsa uzrokovale raskol među fanovima. Veilguard je gotovo sigurno najveći primer ovoga do sada. Veilguard je došao čak deset godina nakon prethodnika Inquisitiona, na kojeg se blago nadovezuje. Ovakav vremenski period, pun problematičnog razvoja i faktički potpune promene originalnog razvojnog tima nije uneo previše poverenja i entuzijazma među fanovima. Iako ste do sada verovatno već videli sve moguće stvari za Veilguard, iskustva o ovoj igri su veoma subjektivna i drastično podeljena. Ovo je samo moje mišljenje, kao teškog RPG fanatika i velikog fana prve dve igre, pa čak i ljubitelja Inquisitiona, iz dosta različitih razloga. 

Za razliku od apsurdno velike prve zone koju je Inquisition ponudio i mnoge odbio svojim tempom koji je zapravo zahtevao da igrači sami shvate da bi trebalo češće da napuštaju lokacije i da se vraćaju na iste, ovde Veilguard baca na ogroman broj različitih lokacija u generalno haotično brzom tempu. Ovde, vaš glavni lik po imenu Rook će sa starim drugarom i veteranom serijala Varikom Tetrasom tražiti Solasa, još jednog karaktera kojeg igrači Inkvizicije dobro poznaju, u cilju zaustavljanja Solasovog rituala koji će razoriti svet. Iako ne želim previše priče da otkrivam, ovaj ubrzani prvi čin koji traje između 5 i 10 sati, je tu više da vas upozna sa vašom izabranom pozadinskom pričom, gde će vas igra zatrpavati glavnim zapletom. Tek kada završite prvi čin, možete očekivati malo predaha i nešto sporiji tempo, kao i prve sporedne kvestove. Ova kontrateža Inkvizicijinoj prvoj zoni koja je obeležila tu igru kao glorifikovani singlplejer MMO je možda ovde previše agresivna, ali će svakako održati pažnju bolje nego prethodnik u početnom segmentu. 

Svet je ovde nešto fokusiraniji, ukrašen maestralnim vizuelnim dizajnom koji će biti aspekat svake zone i koji ukratko predstavlja jedan od najvećih Veilguardovih aduta. Okruženja su velelepna i detaljna, iako znatno suženija, što doprinosi jačem iskustvu i dinamičnosti naspram Inkvizicijinih gigantskih zona. Svaka zona je napakovana raznoraznim platformerskim zagonetkama, koje će koristiti sposobnosti svakog karaktera kako bi se određenim delovima mape moglo pristupiti. Svaka zona je napakovana i borbama koje su ovoga puta brže i vrlo zabavne.

Iako sam veliki fan nešto dubljih i konkretnijih RPG sistema koji krase brojne moderne cRPG igre kalibra Pathfinder serijala ili BG3, dopada mi se pravac u kojem je Bioware razvio ovaj akciono orijentisani borbeni sistem. Borba je brza, dinamična i zasnovana na vašim skillovima, ali i na veštini samog igrača u vidu tempiranja pariranja, izbegavanja neprijateljskih udaraca ili bacanja odgovarajućih magija. Najveći minus koji bih ovde naveo jeste nemogućnost kontrolisanja vaših saboraca za razliku od prethodnih igara. Ovde će AI kontrolisati vaše kompanjone, kojima ćete jedino moći da izdajete komande šta da koriste prilikom borbe. Iako je tempo borbe ovde značajno brži, i dalje imam želju za malo više mikromenadžmenta.

Svaki DA je uvek krasila odlična ekipa saputnika, uglavnom vrlo dobro napisanih likova sa velikom istorijom kako je serijal odmicao. Kako se približavam narativnom aspektu ove igre koji ostavljam za kasniji segment ovog teksta, ovde se već vide solidni padovi u kvalitetu pisanja, čak i naspram Inkvizicije koja je u tom smislu svakako bila najslabiji deo u serijalu. Pored povratnika kao što su Varik i Lejs Harding, tu je pregršt novih likova koji variraju od više nego interesantnih i solidnih do jako površno napisanih, iritantnih, pa čak i među najgore realizovanih karaktera u nekoj video igri. Iako su svi jako napadni sa svojim traumama, jedva čekajući da ih saslušate, ponudite pomoć, rame za plakanje i slično, Veilguard solidno povezuje sve ove likove u jednu koherentnu ekipu. Tu su ti dijalozi prepucavanja, međusobnih opaski i slično, čak i u Svetioniku, zoni koja će vam koristiti kao glavna baza operacija.

Nažalost, iako gotivim par likova koje ova igra donosi sa sobom kao što su Lukanis, Emerih i Darvin, ostatak ekipe pati od značajno površnih persona i vrlo često iritantnih interakcija. Ove interakcije nužno nemaju nikakve veze sa očiglednim inkluzijama raznoraznih modernih teorija o polu i rodu, već jednostavno lošem i detinjastom pisanju koje često tretira ne samo igrača, već i sopstvene likove kao malu nezrelu decu, kontradiktujući njihovu prošlost i priču direktno.

Ovde dolazimo i do većih problema koji oduzimaju taj Dragon Age faktor iz Veilguarda. Prenos odluka iz prethodnih igara kojima se serijal obično ponosi, ovde je sveden na svega četiri događaja iz Inkvizicije. Čak iako bismo zanemarili taj istorijat koji se Veilguard trudi da zakopa, pa vrlo često i izmeni i banalizuje (i nažalost uspeva u tome), ovde je problem koliko Veilguard voli da nabija u lice činjenicu da će vaši izbori uticati na razvoj događaja u igri. Često ćete viđati notifikacije kako su vaši prethodni izbori posledica stvari koje se događaju na ekranu, ponovo vraćajući onaj faktor gde igra tretira igrača, to jest vas, kao infantilno dete nesposobno za praćenje osnovnog narativa. Ovde dolazi do problema i sa karakterima koje sam pominjao nešto ranije u tekstu, a to je da su skoro svi jednostavno moralno dobre osobe, sa vrlo bezbednim, generalno neuvredljivim manama. Kao da se igra apsolutno plaši da bude makar malo agresivna ili mračnija prema bilo kome, gde apsolutno niko nije ni kreten, ni bezobrazan, ni preambiciozan, niti makar malo moralno siv, gotovo u potpunosti brišući bilo kakvu međuzonu između dobra i zla u priči. 

Ovo se odražava i na vašeg lika, gde jednostavno nemate opciju da budete, ne samo zli kao takvi, već nimalo direktniji ili okrutniji, uprkos brojnim izborima koje igra baca pred vas. Sve se to ovde svodi na to da ste vi jedan veliki dobrica sa blagim razlikama u tome kako ćete vašu dobrotu prema drugima iskazati. Dobri ljudi mogu biti dobri karakteri narativno, ali kada su apsolutno svi takvi, brišući ikakav prostor za diskusiju, konflikt ili moralnu dilemu, onda narativ drastično pati i biva infantilan. Ovo je velika šteta, s obzirom da je Bioware nekada bio tim koji je odlično pokrivao baš veliki broj socijalnih i opštih dilema, pogotovu kroz Dragon Age serijal, u vidu religije, politike, filozofije morala i slično, oduzimajući svojim likovima bilo kakav sentiment sem onog glavnog gde je lako utvrditi da bogovi koji žele da unište svet nije dobar ishod.

Ovde se i gubi taj izvor svrhe i cilja kojima se karakteri posvećuju, dodajući novi sloj bilo na površnu i loše odrađenu karakterizaciju, bilo na dobru i duboku karakterizaciju. Konflikt između frakcija u Tedasu je izuzet, gde više nema opasnih magova protiv dogmatskih templara, nema ispitivanja religije, vladara, sistema, već je konflikt prebačen na potpuno neutralnog neprijatelja u vidu vilenjačkih bogova i bezlične ekipe “negativaca” i moralno neutralnih “dobrica” koje se ujedinjuju protiv zajedničkog protivnika.

Iako moji izbori u Veilguardu definitivno imaju posledice i neki segmenti igre svakako mogu biti interesantni u tom smislu, kompleksnost tim izborima fali u velikoj razmeri. Vratili smo se korenima borbe dobra protiv očiglednog zla, ponovo čineći da se osećam kao da Bioware vređa moju emotivnu inteligenciju sa svakim novim izborom i otkrovenjem na koje naiđem. Iako igra briljira na vizuelnom nivou, uprkos čudnom vizuelnom dizajnu karaktera koji su otišli u, po meni previše detinjastom pravcu smešnih zombija iz Nikelodeonovih crtaća, posebno kada pogledate kako Darkspawnovi izgledaju.

Veilguard nije loša igra i radi besprekorno – možda je čak i tehnički najispeglaniji RPG koji sam igrao u poslednjih par godina. Međutim, iako ga neću zaboraviti, tužno je kako u Dragon Age igri njeni karakteri i priča predstavljaju njen najslabiji element. Iako je borba zabavna i svakako nije sve tako loše, definitivno je vrlo crno i belo ako pogledamo stvari sa narativnog aspekta. Imao sam problem sa svakim DA od početka serijala, međutim uvek sam uspevao da prebrodim sve probleme koje su te igre bacale pred mene, jer su imale neku čar. Iako je Veilguard po gejmpleju možda i najzabavnija igra do sada, ovoga puta mislim da je Dragon Age čar o kojoj pričam nestala i preuzela neko novo odelo, znatno bezbednije i infantilnije po prosečnog igrača.

Dragon Age: The Veilguard je dostupan za PC, PS5 i Xbox Series X/S

Autor: Nikola Aksentijević

Igru ustupio: Iris Mega

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i pridružite se našoj Discord grupi za sve vesti o gejmingu.